Letnji dan

Nikad nije sve vedro plavo nebo bez oblačka. Kao što je bilo nebo jutros. Ni previše hladno, ni previše toplo. Taman.

Koračala sam već polupraznim Beogradom, ispred mene je išla žena u lepim crnim pantalonama, i belom košuljom zavrnutih rukava, vodila je psa, i delovala kao osoba koja voli što živi. I pas voli.

Na semaforu kod Narodnog pozorišta jedna žena, zarobljena u dres kod neke fensi firme dozivala je svoju koleginicu, ova se nije osvrtala. Nekoliko devojaka izgubljenih pogleda osvrtalo se oko sebe. Polagale su prijemni na Filološkom ili Filozofskom, čekaju rezultate, raduju se i plaše se novog početka.

U Maksiju je žena ispred mene na kasi zbunjeno rekla prodavačici da je zaboravila novčanik. Stidljivo je izašla, kasirka je coknula. Meni se to desilo prošlog meseca. Kasirka je bila fina, sačuvala mi je stvari sa strane.

U kancelariju sam ušla vesela. Kroz otvoren prozor dopirali su zvuci građenja nečega, ne Narodnog muzeja, nego nekog hotela, tržnog centra, stambene zgrade… Koleginica je otišla da nam kupi ventilator. Imamo klimu, ali kaplje na ulicu. Fini smo, ne želimo da nekoga iznenadimo. Posle smo ga sklapale, dugo i sa vraćanjem na prethodne korake. Ventilator daje vetrić u lice, klima samo hladi, i od nje mi se grče mišići. Slušale smo Arsena i Gabi. Onako. Došlo nam.

Leto.

Svesna sam širine oko sebe.

I vazduha koji još nisam udahnula.

I leta koje je tek počelo.

Života, koji još nisam doživela.

Možda je baš ovako najbolje.

Možda je ovo zlatni dan.