Žena na putu (ili: kako smo kodirani)

Juče je došao majstor za mašinu. Popravio, uključio, ja ga ponudila kafom, dok čeka da vidi da li radi grejač. I moj muž je bio tu. U jednom trenutku primetim kako muž sedi. Nepristojno. Ima šorts i jednu podignutu nogu, sedi na kauču i opušteno ćaska sa majstorom.

Ja sam sedela na stolici, uredno prekrštenih nogu.

Htela sam da ga opomenem, da ne sedi tako, tako nepristojno.

Onda mi je sinulo: on ne sedi nepristojno, on sedi opušteno, na svom krevetu, u svom stanu… On nije naučen i programiran da „sedi pristojno“, već sam ja programirana. Jer sam žensko.

Jebeni patrijarhat je kao perjani jastuk. Možeš ti da ga u sebi pocepaš i istreseš, ali malo–malo će neko perce da se pojavi odnekud. Nikad ga nisi skroz izbacila iz sebe. Nikad.

Sedi lepo, prekrsti noge, gle kako to sediš, ne sedi ko u kafani, skupi te nožurdače, šta si se razgolitila, nije pristojno, tako ne sedi dama, tako ne sedi pristojna devojka, tako sede uličarke za šankom, ne sedaj za šank, ne sedi sama na javnom mestu, zašto dama sedi sama, šta će žena sama u kafani… Ovo je programski kod, utkan u vaspitanje bilo koje žene, bilo gde u svetu.

Nijedan muškarac nema taj kod.

Muškarac u šortsu sedi opušteno u svojoj kući, na svom krevetu, sa svojim nogama kako on želi da mu stoje.

Žena ne sedi opušteno ni u svojoj kući. Osim kad je sama. Žena zapravo nema svoju kuću, kao što nema ni svoj identitet. Kuću, kao i prezime, dobija od oca ili od muža. Možda zato nigde nije opuštena, sedenje je samo posledica.

Majstor je ćaskao o knjigama, ja sam razmišljala o tome da moj muž nije kodiran. I da nije svestan ovoga o čemu pričam. Da bi bio zbunjen kad bih mu rekla, pitao bi me da li je bio nepristojan? I teško bih mu objasnila da nije problem u njemu, da svako treba da sedi opušteno i kako hoće u svojoj kući, i da je meni žao mene što sam to shvatila u 48. godini, i da verovatno, i pored tog saznanja, ja nikad neću sedeti sasvim opušteno, nigde gde nisam sama.

Inače se često sudaram sa ljudima na ulici. Muškarcima, nikad se ne sudaram sa ženom. Uopšte mi nije bilo jasno zašto, mislila sam da je zato što sam ja nespretna, ja ne vidim dobro… Uglavnom, mislila sam da je do mene. Žena uvek misli da je nešto do nje. Tako je kodirana. I onda smo muž i ja razgovarali o incidentu koji se nedavno dogodio, i koji je dobio političku konotaciju. Svaka priča o patrijarhatu je politička priča. Iako će patrijarhatu da tepaju i maze ga, nazivajući ga „normalnim, tradicijom, običajima, tako je oduvek, to je da bi se zaštitile žene….“ i slično. No, da se vratim na razgovor koji se vodio u našem domu: ukratko i suštinski, devojka je stajala sa drugaricama u kafiću, neki lik je gurnuo, i prošao. Ona i drugarice su ga neko vreme gledale, jer je nepristojna bitanga, koja se gura i ne izvinjava, a onda je on nju pitao:“Šta buljiš, ćorava?!“ Ona mu je sasula piće u facu.

Koncentracija muškaraca, uključujući i mog muža je na piću u facu.

I na tome da je buljila. Jer je on nju slučajno gurnuo.

„Pa šta, slučajno je?“ U „šta“ je sve: muškarac u javnom prostoru ide ne obazirući se. Očekuje da mu se svi, posebno slabiji, i posebno žene, sklone sa puta. Javni prostor je muški. Sklonite se, ide ON!

Ja bih mu sunula piće u facu, verovatno. I naša mlađa ćerka bi. Starija se ne bi upustila u direktan sukob, ali bi ga smatrala kretenom.

I tad mi je sinulo. Zašto se nikada ne sudaram sa ženama i zašto se sudaram sa muškarcima. Jer se ne sklanjam sa puta. Kod se pokvario, u jednom delu ne radi kako je programiran, pa ja nisam žena koja se sklanja. Idem svojim putem i sudaram se sa muškarcima. Koji se iznenade. Ne čak ni nešto loše, da se bune, nego budu baš iznenađeni. Kao, šta će ova žena na putu? Ne kapiraju da im kod govori da sam ja ona koja treba da se skloni. Ali im kod govori to, i oni su zbunjeni.

Htela sam da uključim kameru na telefonu, i da snimam ljude sa kojima se sudaram. Onda sam shvatila, nisu se sami kodirali, ali sami moraju da se dekodiraju. Uopšte im neće biti jasno o čemu pričam. Šta je pogrešno? Ne dešava se svesno, na nivou je nesvesnog. I dešava se i muškarcima koji se bore za ravnopravnost žena. Zato nisam htela da ih snimam. Nisu krivi, kodirani su. No, ja ću da pričam. Jednom će shvatiti. Jednom će da se dekodiraju. Jednom ću, nadam se, i ja da sedim opuštena u svojoj kući. Ok, možda će jedna od mojih ćerki da bude opuštena. I to je uspeh.

Muškarci su nesvesni sebe u prostoru. Žene su svesne i sebe i drugih u prostoru. Muškarac će da se širi, i nadvija, žena će da se skuplja i sklanja. Kad se sama vraćam od nekud uveče, držim ključeve stisnute u šaci, i dok mi se približavaju glasni koraci, shvatam da muškarac kojem se ja iza leđa približavam ne požuruje svoj korak.

Jer je opušten. Ne plaši se da će ga neko napasti. On je kul.

Ja nisam. I nikada neću ni biti.

Zajebite kod. Kod održava patrijarhat i nepravdu. I strah.

Gledajte oko sebe. I sebe.

Posebno ako mislite da niste kodirani. Jeste, kodirani ste. I ja sam.

Jastuk je od perja.

Photo credits: Karim MANJRA

Featured image: DESIGNECOLOGIST