Mira
Pomenula sam već moju školsku drugaricu Miru.
Znate kakva je to osoba? Jedna od onih koje poželite da uštinete, da se uverite da su od krvi i mesa. Fiziologija ih izjednačava sa ostatkom sveta, po svemu ostalom se razlikuju. Odličan djak, uvek besprekoran. Ni bubalica, ni intelektualni folirant, nego baš vrednica. Talentovana za ples, muziku, sport. Završila Mašinski fakultet, u roku, u medjuvremenu već bila udata (za našeg druga Nešu, koji joj je po mnogo čemu sličan, smo o njemu jo niko nije napisao ovakve redove, a ja sam ovo morala da dodam) i imala dete. Rodila tri sina. Plava. Lepa. Ume da šije, kreativna, ništa na njoj nije obično. Aj, pošteno, koliko sličnih osoba znate?
Nemam pojma šta se u njoj dešava poslednjih dvadesetak godina. Sigurno je da je i nju negde lomio život, da je negde bila ljuta, da joj se neko zamerio. Sigurno jeste, ne bi bila od krvi i mesa da nije.
Sa njom sam mnogo putovala. Pola Evrope i tri dosadna češka sela pride. Zajedno smo zapalile prvu cigaretu. Njoj je, mislim, bila i poslednja, a ja sam nastavila. St Moritz, neke crne, lepe cigarete, kupljene u free shopu. Mislim da još uvek osećam taj miris, kad pomenem cigarete…
… pa, pošto me je javno prozvala za lenjost, sad sigurno crveni… a meni nesto suze oči, sve se pitam, kako nas život sastavlja i rastavlja od nekih ljudi, a da zauvek ostaju u nama…