Nove, novije i najnovije godine
Bila je to dilema: da složim sudove u mašinu, ili da prvo napišem blog?
Složih sudove. Još uvek želim da pišem na istu temu:
moje nove godine.
Setih se one koju sam čekala u zapaljenoj “Zastavi”. Gorela “Tapacirnica”, vreme pre ere mobilinih telefona. Za jednu novu je moj izveštaj bio na svim svetskim televizijama. Pao helikopter sa Deda Mrazom, a samo Čedina kamera, od nekoliko prisutnih, bila uključena. Jednu novu sam dočekala sveže zaljubljena u mog sadašnjeg muža. Posle dvedesetak godina poznanstva, prijateljstvo je postalo ljubav. Sledeću novu smo čekali u svom tek kupljenom stanu (hvala “Banci Intesa”, čiji smo dužnici još samo 25 godina. Novih. U doba kad budemo rešili poverličko-dužnički odnos, pridev “nova” imaće samo ironično značenje). Jednu novu sam odlučila da dočekam u pidžami. Crvenoj. Onda je u 23.40 pozvao prijatelj, zgranuo se nad glupošću takve odluke, i došao po mene. Srećna Nova nas je zatekla na semaforu kod Opštine. Pred jednu novu sam intenzivno bila trudna, i intenzivno “propitivala” (izraz baba Stane za intervjue) kandidate za predsednika Srbije. Da se u Srbiji nešto menja vidim svakodnevno: dok gledam dete, koje se rodilo i raste. Ostale mi promene baš i nisu tako vidljive.
Ima godina koje su pojeli skakavci, ima godine koje su oglodali pacovi, ima i načetih moljcima, na neke se ukakio golub, a na neke krava. Neke su, opet, svetle, vesele, radosne. Radjali su se novi životi, ljubavi, prijateljstva, a i u poslu se radilo.
Takva je, nekako, bila i ova, čiji poslednji sati odoše u registrature. Nemam velika očekivanja od naredne. Ali je se i ne plašim. Dobrodošla je, i neka bude vesela. Šta više tražiti od jedne godine?
