Sreća 10

Vraćao se iz škole, nogu pred nogu, kao njegovi učenici, kad im da lošu ocenu, pa usput smišljaju kako da je opravdaju roditeljima. Znao je, u tim pričama je on uvek kriv, pitao je lekciju koju nije predavao, nekome je dao bolju ocenu i ako ne zaslužuje, bio je nepravedan, a predmet koji predaje je težak.

Filozofija.

Kome je to još potrebno u 21. veku? Knjiško znanje, taloženo vekovima unazad, grčki filozofi, postavka sveta kakav više ne postoji, tome je učio decu, koja su na časovima dremala, ili postavljala pitanja na koja niko nema odgovor. Kako da ih nauči da je smisao u pitanjima, u traganju za istinom, svojom, da ona ne postoji ni u jednoj knjizi, ali postoji u svim knjigama, a niko nikad nije pročitao sve knjige.

Današnji ljudi zahtevaju odgovore, brze i lake, svet je samo crn ili samo beo, važno je stići, ne hodati, biti na cilju po svaku cenu. Postići lako ono za šta je potreban dugotrajan rad, uzeti rezultat, bez postavke.

Logika.

U današnjem svetu, logiku koriste svi, a ne zna je niko. Svima je sve logično, a logike nema. I zbog toga, izgleda, baš niko ne brine, osim njega. Govorili su mu, davno još, da se od filozifije ‘leba neće najesti, ali on je išao za idealom, za lepotom, za mudrošću. Ni pesme niko ne čita, a svi su pesnici. Jeftine parole premrežile su svet, nema čistog neba, sve su motivacije, afirmacije, informacije, formacije.

Odlučio je da prošeta parkom, u kom je nekad bilo visoko drveće i biste narodnih heroja. Drveće se smanjilo, odživelo svoj vek, a biste su pretopljene u bakar, kad mu je cena bila visoka. Niko ih, pošteno, nije ni tražio. Zaboravljeni heroji, nestali ideali.

U parku nije bilo skoro nikoga, par likova sa velikim psima, koji su poslušno slušali svoje gospodare, nekoliko penzionera, zagledanih u daleku budućnost, dve majke sa bebama koje su dremale u kolicima.

Drveće je ogolelo, video se kroz njihove grane i muzej u daljini, i stadion na kom su neki momci trenirali fudbal.

Čuo je korake tik iza sebe, i blago se okrenuo, tek da proveri nije li neki pas odlučio da ga prati. Ne, bio je to čovek, poznatog lica, ali nije mogao da se seti odakle ga je poznavao. Iz šah kluba u koji je u mladosti odlazio? Sa slave nekog od prijatelja sa kojima je davno izgubio kontakt? Otac nekog od njegovih učenika?

• Zanimljivo, tragate uvek za istinom, za spoznajom, ali nikada niste tražili sreću, obratio mu se čovek iznenada, još uvek koračajući iza njega.
• Sreća? Šta je sreća? Zašto bih tragao za njom, i kuda bi me to traganje odvelo?- upitao je, ne okrećući glavu i ne gledajući čoveku u lice.
• Svi je traže, vape za njom, neobično je, Vi to ne radite.
• Sreća je prosto uživanje u trenutku, lišena spokoja, nervozna i hirovita. Za njom vape ljudi nespremni da pate, pa i kad pate, nadaju joj se, ne shvatajući da i u patnji postoji deo nje, da nije sama po sebi, i sebi dovoljna, da je sazdana od svih ljudskih osećaja i činjenja, a oni nisu svi ni lepi, ni uzvišeni. Ja sam je dotakao, ponekad, doduše, to je bilo davno, ali bio sam joj blizu, dovoljno da je se uplašim. Apsolutna sreća bliska je smrti, na elipsi života to dvoje se sastaju i prepliću.
• Vi, dakle, tvrdite, da je ona previše kompleksna za obične ljude, da su joj dorasli pesnici i filozofi?
• Ništa ja ne tvrdim, tvrditi nemoguće. Samo žalim, žalim, ponekad, zbog pesama i zbog filozofije. Nisu pesme i filozofija nauke za petnaestogodišnjake, a niko stariji se njima ne bavi, za sve moje vršnjake, to je gubljenje vremena, “filozofiranje”, pa, ako hoćete, imlaćenje prazne slame. A slama je uvek prazna, i lišena života. Zato me prođite, hodite nekom drugom, ko se manje razočarao u današnjicu od mene.

Gavran se oglasio, svojim teškim i zlokobnim hukom. Ispred njega nekolicina mladića bučno se smejala. U daljini, video se muzej, a iza njega, dan je, prebrzo, nestajao.

Krenuo je ka kući. Čoveka više nije bilo, ali se nije pitao kuda je nestao.

**** nastaviće se…

Sreća 9