Sreća 5

• Jedan čaj, molim. Može nana, hvala – sedela je u kafeu pored sale u kojoj su njeni dečaci trenirali košarku. Niti oni vole da idu na treninge, niti ih košarka zanima, ali je zaključila da je neophodno da se bave nekim sportom, pa su zajedno odabrali košarku. Oni, doduše, nisu izgarali na tim treninzima, ni davali sve od sebe, pokušavali su stalno da ih izbegnu, ali je ona bila uporna. Sport je zdrav, a njoj je bilo važno da uradi sve za svoje dečake, i da to sve bude najbolje.

Od bivšeg muža nije imala ni pomoć, ni saradnju. On je bio jedan od onih koji nisu želeli razvod, koji bi život proveli u emotivno praznom braku, i nikad se ne bi zapitali zašto više nema dodira, bliskosti, intime, smeha. Dovoljno je bilo da ima toplog ručka, i da radi televizor, kad su utakmice, i uveče.
Njoj je trebalo sve, osim ručka i televizora. Najviše joj je nedostajao smeh, trebala joj je nežnost, osećala se kao da svakim danom kopni, kao kapljica vode na jakom suncu, gledala je svakog jutra u ogledalu kako iskre nestaju iz nje, i kako je, nekako, sve manja. Nije joj bilo lako da preseče, ali je presekla. On se protivio, obećavao promene, izjavljivao ljubav, kupovao poklone, nesvestan da njeni svakodnevni odlasci na trčanje postaju sve duži.
Gušio je zajednički dom, bukvalno je imala napade panike kad bi sa trčanja ušla u stan.

• Ako se ne razvedem, ja ću da postanem šampionka, pod stare dane, smejala se gorko sama sebi, i pojačavala tempo. I pored toga što je provodila dovoljno vremena na vazduhu, bivala je sve bleđa. Mršavost je pripisala treninzima.

I umesto da izabere pobedu na maratonu za seniore, odabrala je razvod. On se onda naljutio, pretio da će joj uzeti decu, da će ona tek da vidi, takvu kakva je mogao je samo on, budala, da voli, nalazio joj mane, udarao gde je znao da boli. Izdržala je, smireno, i jednog dana on je otišao.

Od tad se ne javlja često, obično deci dolazi kao Deda Mraz, sa hrpom poklona, kojima se oni raduju, ali sve češće greši, jer deca rastu, a on im i dalje kupuje igračke i garderobu koja im je bila taman u uzrastu u kom su bili kada su se roditelji razveli. Njoj je to nekad zabavno, češće nije, jer skupi roboti i automobili ne plaćaju račune, ni hranu, ni rekreativnu nastavu. Alimentaciju je plaćao povremeno, najnižu moguću, i to kad mu zapreti sudom. Ni košarku im nije plaćao on, nego ona. Ali, sport je važan.

• Izvinite, mogu li da sednem za Vaš sto? – upitao je čovek tipičnog, neupadljivog izraza lica, i sačekao da podigne glavu sa časopisa o poznatima koji je listala i pogleda ga u oči.
• Izvolite, mada ima još slobodnih stolova, ali ako insistirate…

Od kad se razvela, prilazili su joj razni muškarci, svi oženjeni. Kao da joj je na čelu pisalo:“Ulaz slobodan!“. Nisu joj se udvarali, nije tu bilo igrica, čežnje, nagoveštaja, prilazili su joj kao poslovnom projektu i odmah prelazili na stvar. Kao da joj čine neku vrstu usluge, na kojoj ona treba da im bude zahvalna, što su odabrali baš nju, od toliko žena na svetu koje bi mogle da im budu ljubavnice. Odgovarala im je kratko i odlučno:“Nisam zainteresovana“, a oni su odlazili u ubeđenju da je neko već zainteresovao, stigao pre njih do cilja, razmišljali ko bi to mogao da bude, i već sutradan širili glasine da je u vezi sa tim i tim, koji je i gori i ružniji i stariji od njih, ali ima više para. Tako su je pratile priče, osetila je to po distanciranju nekih prijateljica, ali je naučila da živi sa tim. Više ju je vređalo što svi ti muškarci ne vide njenu stvarnu vrednost, ne gledaju je kao ličnost, osobu, već kao neku vrstu plena. Tja, evo ovo je još jedan takav.

• Kada ste poslednji put razmišljali o sreći, upitao je njen neželjeni gost.
• O sreći razmišljam svakog dana, na razne načine. A vi?
• Ja o njoj ne razmišljam, ja sam Sreća.
• O, pa Vas sam onda celog svog života čekala! Dobro da ste sad baš stigli, počela sam da gubim nadu.
• Odlično. Ne naizlazim na ovakav prijem često.
• Stvarno? Baš ste originalni, čudi me da Vas ljudi ne shvataju ozbiljno. Nego, da li ste vi Sreća samo za žene, ili i za muškarce?
• Nisam siguran da razumem pitanje?
• Ni ja nisam sigurna da želim da čujem odgovor. Svakako, sad moram da idem. Zbogom.

Ustala je brzim korakom otišla.
Dečaci su se još presvlačili, kad joj je kroz glavu prošla misao da je zaista, celog života samo čekala sreću… Trener je prekinuo njene misli, trebalo bi da plati članarinu za ovaj mesec do kraja nedelje.

• A plata je tek krajem sledeće, panično je pomislila. Ma, srediće meni to gospodin Sreća, osećam.

****nastaviće se…

Sreća 4