Moje ružno lice

Poznajem nekoliko majki i očeva koji su ostali bez svoje dece. I decu koja su ostala bez roditelja, i njih znam, jedno takvo dete me je rodilo, kad je poraslo, uprkos svemu. Prošla sam kroz boli svojih najbližih, ta me je bol razorila i na njoj sam se ponovo gradila, kao ličnost. Kad kroz to u životu prođete, a imali ste zrno sreće da je sudbina gađala blizu vas, ali ne baš u vas, nikada više ne možete da budete isti. Nijedan drugi problem, situacija, izazov, ništa više ne može da vas dotakne do tog damara, jer je on nedostižan. To nije bol, to je neprebol. I ni sa čim ne može da se meri.

Mogli su svi ti ljudi da se ljute na Boga, na sebe, na sistem, na druge ljude, i jesu, zdrav je bes iz nemoći, kroz njega mora da se prođe. No, posle besa, ostaje tuga, jer sve i da velika sila sve koje su smatrali krivim za neprebol izbriše sa Zemlje, to njihovu bol neće činiti manjom, njihovo najdraže neće vratiti sa onog mesta na koje svi jednom odu, i nikada se ne vrate.

Niko od tih ljudi se ovih dana nije oglasio i nije pozivao na smrt i osvetu.

Oni znaju da osveta, makar se zvala i pravdom, ne donosi smiraj. Samo oni znaju.

Ostali zamišljaju, i u zamislima su agresivni, neka saznanja i treba da su daleka, ne, ne moramo svi da prođemo kroz neprebol, da bismo bol shvatili.

Jednom davno, u ono vreme kada nisi mogao da kupiš dezodorans u prodavnici, ali si mogao bombu na ulici, dobijem od prijateljice suzavac sprej. Nezgodna vremena, i još crnji ljudi, agresije i nasilja u svemu i svugde, i taj će sprej, kao, da me zaštiti. Preplašena od svega i od svih, malo pre toga sam jedva spasila živu glavu kad je u mene bio uperen pištolj, nosila sam u sebi dubok bes, kojeg ni sama nisam bila svesna, razumela sam ga kao depresiju, tugu, ali mi se nemoć čitala na licu vrlo jasno. Nosila sam sprej u džepu, u njemu je bila moja sigurnost, mislila sam. Do momenta dok ga nisam uperila u drugo ljudsko biće, nasilno prema meni, ali biće, i u poslednjem trenutku shvatila da je moć promenila stranu, da je u meni, u spreju, i da sam sad ja ta koja može da povredi.

Zgadila sam se sama sebi.

Preplašila sam se same sebe, više nego ikad ikog drugog.

Nikada nisam pred sobom bila toliko nemoćna, i nikada sebe nisam toliko izdala kao tog trenutka.

Nije mi saznanje  da je nasilje u meni ono kojeg se više bojim od nasilja drugog došlo odmah. Naporno i dugo sam se bavila sobom, svojim osećajima, svojim reakcijama, načinima na koje mogu da razumem sebe, odakle u meni bes, odakle u meni osećaj ugroženosti, odakle u meni potreba da se branim, silom ili na druge načine, kad se javljaju, šta ih izaziva, kako da ih promenim.

Strah od sebe, od onog nepoznatog i neočekivanog, a koje ispliva, kad-tad, me je naučila da ne sudim. Da u određenim okolnostima, pod određenim pritiskom, mogu da budem sve ono čega se i gnušam i plašim. Da imam više lica, i da nisu sva ona koja mi se dopadaju, ali da njima moram predanije da se bavim od onih lepih.

Zato se, ljudi, ja plašim onih koji bi odsecali, ubijali, klali, vešali, u pravedničkom gnevu. Oni sebe nisu upoznali, niti su svesni tog momenta kad je moć u njihovim rukama. A taj tren je, možda, baš sad.