Sreća 12

Ona i hrana su bili u “it’s complicated” odnosu. Zapravo je nije volela, niti je ishranu smatrala posebno važnom u životu. Morala je da smišljeno jede, jer se od toga živi, ali bi doručak preskakala, a ručak zaboravljala, ako je bilo iole nečeg interesantnijeg u tom trenutku. Čokolada, kolači, specijaliteti – niti je razumela odakle ta ljubav u ljudima, niti je njoj to nešto značilo.

Posle tridesete je shvatila da uzrok njenih nervoza najčešće leži u tome što je gladna, žedna ili neispavana, a uglavnom u kombinaciji sva tri razloga. Pa je počela da u dnevne planove unosi: jedi, pij vodu, spavaj sad, jeste knjiga zanimljiva, ali ostaće je i za sutra.

Recepti, kuhinja, pijaca – birala je društva u kojima se o tome ne govori. Ona niti je imala šta da kaže, niti je zanimalo da o tome razmišlja. Nije podnosila kad ljudi jedu na ulici, i kad bi konačno sela da jede, sto je morao da bude lepo postavljen, i da se vode ugodni razgovori. Primećivala je da sve porodične svađe nastaju za trpezom, oko koje se neko satima mučio. Onda je ostavljala pun tanjir i odlazila.

Tek sa rođenjem drugog deteta, i slobodnim vremenom koje je imala na pretek, a malo i zbog žena sa kojima se u tom trenutku družila, i koje su apotekarskim mericama merile šta i koliko bebe jedu, počela je i ona da ozbiljno kuva. Jedan ručak za bebu, jedan za muža sa zdravstvenim problemima, jedan za nju i drugo dete. Vrteći se po celi dan između sudopere i šporeta, shvatila je da ili će tu obavezu da zavoli, ili će se doveka mučiti. Pa je izabrala prvo, i unela u planer, umesto podsećanja da mora da jede, i spava.

• Hajde da pravimo džindžer kolačiće! – uzviknula je njena ćerka danas, i ona nije mogla da odoli.
• Čekaj, da nađem recept, hm… ovo izgleda lako.

Pokupovale su boje za kolače, razne maslace i praškaste šećere, pa iako su tragale za zvezdama i jelkama, na kraju su našle modlice sa pčelama i lubenicama.

• Šta ima veze, lubenice su baš super!

Spremala je uvek po receptima sa interneta, jer je verovala ženama koje postave svoje ime i svoju sliku, one kažu i sve sastojke i tačne mere, bila je uverena.

Recept za džindžer kolačiće je našla OVDE.

Umutila, zamesila, ostavila testo da odstoji, razvukla, malo se osipalo, premesila, ponovo razvukla, izvadila modlama, stavila u jedan, drugi, treći pleh da se peku, razmutila boje…

• I, šta sad da radim sa ovim bojama?
• Stavi u kese za zamrzivač, pa iseci kraj, posavetovala je starija ćerka.
• Odakle mi kese za zamrzivač?

Na kasi u prodavnici, dok je pakovala kese, prodavačica joj je dala srećku.

• Otvorite, možda ste srećne ruke, navaljivao je čovek iza nje. Bio joj je poznat od nekud, ali nije sad imala vremena da se njime bavi.
• Srećne sam ruke ako mi oni kolačići ne zagore, odgovorila je i požurila ka kući.

Potom je, strpljivo i polako, satima bojila i šarala kolače. Iako je imala mnogo velikih i teških briga, taj naizgled jednostavan, a ipak kreativan posao potrošio joj je celo veče.

• Čestitam, iako si se dugo i na sve načine opirala, izgleda da si, ipak, postala domaćica, pohvalila je samu sebe, raspoređujući kolače po tacni, kako bi ih fotografisala, (jer joj inače nećete verovati.)
• Ovi kolači su ista ja: malo kvrgavi, malo rastureni, negde im nedostaje neka ivica, potpuno su nesavršeni, i zato liče na mene, smešila se na kraju.

• Čekaj, imam u džepu onu srećku iz prodavnice! – setila se kad je sve bilo gotovo.
• Dosta su ti nezagoreli kolači za danas, neka srećka sačeka.

****nastaviće se…

Sreća 11