Sreća 14

• Kod mene dolaze ljudi da se ispovede. Iznesu svoje tajne, svoje komplekse, ono što nikom drugom ne kazuju. Pokažu mi sve, ispričaju gde ih boli, šta ih tišti, kad su bili srećni, dele i tugu, i nemaštinu, a kad imaju, ostave i meni. Čujem i šta me zanima, a iskreno, i mnogo onoga što me ne zanima, ali tad klimam glavom i pravim se kao da slušam. Pa, imam ja i svoje probleme, imam o čemu da mislim.
• Najgore je kad uđu ove majke-carice, ispričaju sve probleme, sa mužem, sa svekrvom, sa decom, sa vaspitačicom, sa pedijatrom, a onda zastanu, pa me pitaju:”A kad ćeš ti da se udaš i da rađaš, vreme ti je?”
• Ja ih pogledam, pa kažem:”Što, da uživam kao ti?”

Onda se zbune, pa mi pričaju sve najlepše. Od kako su zaprošene, pa kakva je to ljubav bila, preko svadbene torte, spratova i ukusa, do porođaja, i lanca sa krstom koje su dobile od muža, kad su rodile sina. Za ćerke, koliko ja vidim, muževi donesu buket cveća u porodilište, nije pravilo, ali eto, primećujem, možda grešim.

• Dođu kod mene i muškarci. I oni imaju probleme, mada ovde vole da se hvale, valjda im prija publika. Pa pričaju koliko mogu, iz benča, koliko sklekova, koliko trbušnjaka, božemesačuvaj, ko da su na razgovoru za olimpijski tim. Da ih samo slušam, mislila bih da su svi lepotani, sišli sa filma u 3D produkciji. No, ja ih i vidim, pa mi nekad pripadne smešno. Objasnim to mojom prirodom, znaš mene, ja sam uvek vesela.
• Jesam, vraga vesela, šta čujem i šta vidim, povežem ja konce, i ko koga vara, i ko je bio u bolnici, i ko pati godinama za prvom ljubavi, koja se odavno oženila i odselila, ali maštaju da će da im se vrati, i da bude samo njen. Znam svašta, čujem svašta, ali ćutim. Moje je da odavde izađu smireni, lepši i drugačiji.
• Kad mi dođe žena i kaže da želi promenu, sve mi je jasno. Ničim u životu nije zadovoljna, sve joj malo, tesno, pritisnuo je život sa svih strana, do daha ne dolazi, zna da nešto mora da menja, pa hajd’ kod mene. I ja menjam. Pomognem. Nekad se predomisle, brzo, nekad nađu novu sebe, ali nisu ljute na mene. Vrate se. Uvek se vrate.
• E, juče mi je ušao čovek, onako, običan neki čovek, ni da mu odredim godine, ni šta je po zanimanju, ni odakle je. Taj je hteo da pričamo o sreći. Ja kažem, nema problema, možemo da pričamo o čemu god hoćete, dok ja radim svoj posao, vi radite svoj. Pa ćemo na kraju da vidimo ko je bio uspešniji.
• I kaže čovek, da svi jure sreću. Da pate, da se brinu, da žive čekajući da dođe, a da je on išao, dve nedelje je išao po gradu, sretao ljude i nudio im sreću. I da niko, ama baš niko, nije hteo da je uzme. Svima je njihov život, takav kakav je, bio dobar. Menjali bi u životu svašta, ali ne bi menjali život. I to je u redu, kaže taj čovek, samo nisam ni sam mogao da verujem, da baš niko neće da kaže:”Evo, spreman sam da krenem, u susret sreći, pa šta bilo da bilo.” Ne. Ili su imali izgovore, ili nisu hteli ni da me slušaju, neki su me psovali, čak. Jeste i Vi primetili da ljudi malo sebe slušaju? A druge nikako. Evo, Vi, na primer niste takvi, Vi me slušate, kaže on.

To baš i nije bila sasvim tačna istina, nisam ga pažljivo slušala. Odlutale mi misli, znate kod mene dolaze razni, prodaju čarobne lekove, prodaju istine, prodaju načine da se bude zdrav, željen, uspešan, pa što ne i srećan? Nisam imala do sad te što nude sreću, ali Bože moj, i za to mora nekad da bude prvi put. No, kako me je upozorio da umem da slušam, tako sam stvarno i počela da ga slušam.

• Evo, recimo, ima jedna žena. Ni više, ni manje srećna nego većina drugih. Neki bi se menjali sa njom, neki ne bi, onako, obična jedna žena, sa običnim problemima, takoreći dosadnim. E, ta je mislila da je sreća u pisanju. Volela je baš da piše, bila je srećna dok to radi, neki ljudi su to čak i čitali. Ali, nije imala vremena, a često ni volje, sumnjala je u sebe, nije joj to bilo dovoljno dobro, ili joj je bilo glupo, sve se pitala koga to što ona piše uopšte zanima, što da smara ljude, pa je pisala onako, ponekad. I onda je smislila da će da proba, da dve nedelje, svakog dana, piše po jednu priču. Pa da vidi – ima li to nekakvog smisla, hoće li to neko da čita, ume li ona da četrnaest dana piše, svaki dan drugačije.
• I, šta je bilo sa tom ženom? – tu sam se već i ja uključila, zainteresovala me ta priča.
• Sutra, sutra idem pravo kod nje. Vratiću se, da Vam ispričam šta je bilo na kraju.
• Znam, kod mene se svi vrate. Uvek se vrate, nasmejala sam se i ispratila ga.
• A Vi, sad se pitate ko sam ja? Mislite, ispovedi, priče… da sam sveštenik? Psihijatar? Psiholog? Ono novo, što je sad moderno, kako se zove, lajf-kouč, tako nešto? Ma, ne. Ne, nikako. Ja sam – frizerka.

**** nastaviće se

Sreća 13