Sreća 2
Nije njemu teško da sedi u ordinacijama i da čeka svoj red, teško mu je da do ordinacije dođe, uvek mora nekog da moli da ga preveze, a ljudi su obuzeti sobom, nemaju vremena, čini im se da će im baš tada izmaći prilika života, koju nestrpljivo iščekuju u zagušljivoj kladionici, srčući već ohlađenu kafu, paleći ko zna koju cigaretu i nervozno dobujući prstima po stolu.
Kad mu se to desilo, svi su bili puni obzira, zvali su ga junakom, govorili da su njegove rane svete, da je časno izgubio to pola noge, ali sačuvao glavu. Donosili su mu osušene mandarine i sok od borovnice, iz potaje se tiho, u pola glasa raspitivali da li mu je “alat” na mestu i tešili ga, sve namigujući da eto, sve može, osim da potrči na Olimpijadi. Dolazili su mu predstavnici boračke, obećavali da će mu udruženje pomoći, da su oni u vezi sa državom, daće mu i posao za ženu, i knjige za decu, paketiće za Novu godinu, pomoć svakojaku.
U početku i bi tako.
No, godine prolaze, ljudi zaboravljaju, kad bi se pobunio pričali bi da je svima teško, da ima i težih slučajeva od njegovog, da treba da se strpi, da sačeka, biće. Posle više nije ni odlazio, pogotovo kad se ono jednom posvađao sa sekretarom, koji je imao potvrdu da je invalid veći od njega, a na oko, ne bi rekao čovek da mu ijedan deo tela nedostaje. Pa se pitao, gde su sve te povrede, kojima se penje na lestvici za razne “privilegije”. Jadne su privilegije invalida, do kraja života će tegliti tešku protezu, ići svake godine da mu secnu još koji centimetar ostatka noge, hramati, skidati i nameštati, a za šaku jada neko će mu zameriti “privilegiju”.
- Neka vama vaše privilegije, ja sam svoje odužio, samo me izbrišite sa svih spiskova, i nemojte me više nikad zvati, rekao im je poslednji put.
I nisu ga zvali. Osim kad se promeni rukovodstvo boračke, pa dođu neki novi ljudi, puni elana i želje da promene sve što nije valjalo, zato su i došli tu, oni će sad sve da urede. Uvek su ga prvo zvali, on ih slušao, strpljivo i bez negodovanja, pa kad bi saslušao sve te planove i velike nade, tiho bi im rekao:
- Ajte, vi, samo napred, krenite bez mene, menjajte i smenjujte, a ja ću vam se kasnije pridružiti.
Drugog poziva nikad nije bilo.
I sedeo je sad u čekaonici ortopedije, gde je poznavao svaku pločicu oronulog poda, i svaku pukotinu u koju se davno uvukla prljavština. Uvek je birao najmlađe lekare, nekad i one koji tek specijaliziraju. Oni su bili zainteresovani, poletni, puni novih ideja, vesti iz sveta, kako je tehnologija napredovala, kako će se oni zauzeti za njega… no, kako im se uporno vraćao, i kako je mantil koji su nosili bivao sve tešnji i širio se do pucanja preko njihovih ramena i stomaka, tako je i zainteresovanost za njegov slučaj opadala. Najduže se zadržao kod jednog koji mu je prvi put rekao:
- Išao si da ubijaš za interese onog zločinca, a sad si došao kod mene da te krpim. Ja nogu da ti dam ne mogu, neka ti je da onaj zbog koga si nosio pušku.
Gorko mu se nasmejao, a šta da mu kaže? Da je znao da će biti rata, znao je. Sve je računao, trajaće to kratko, možda ko neka vežba, pa će ih pustiti, a ovi odozgo će da se dogovore. Da je stvarno rat postao je svestan tek kad su oko njega počeli da padaju mrtvi. Ni tad se nije plašio za sebe, iako je imao 30 godina, plašio se za one od 18, 19. Granata ga je raznela posle samo mesec dana, jedva su ga skrpili, prvo u priručnoj bolnici, posle su ga helikopterom preneli dalje, ali se on ničega ne seća. Prvo sećanje mu je kad se probudio jednog jutra na najvećoj ortopedskoj klinici u državi, i shvatio da je u komadu, ali da ga čudno i tupo boli desna noga. Povukao je čaršav i na mestu nje video prazninu. I danas vidi to mesto beline ispranog bolničkog čaršafa, kako širi svoju prazninu kroz njegov stomak.
- O, Jakovljeviću, opet ti? – pozdravio ga je bučno načelnik klinike, onaj što mu je stalno bio u komisijama, kad su mu radili revizije invalidnine.
- Opet, rekao je gorko.
- Evo, doći će novi kolega da te pogleda, tvoj lekar je otišao za Nemačku, uzeo ovde plaćeno, ali ne verujem da će se vraćati. Kolega nije primljen, tu volontira, ali je dobar momak, mlad, završio fakultet sa najboljim ocenama, biće to dobro, dovikivao je načelnik odlazeći.
Neka si mi ti rekao da će biti dobro, sve ti verujem, razmišljao je, a kroz glavu mu je prolazila scena kad je za poslednji novac iz kuće kupio parfem za gospođu načelnikovicu, da umilostivi komisiju.
- Dobar dan, obratio mu se čovek neodređenih godina, u belom mantilu.
- Dobar, odgovori suvo.
- Rekoše mi da sam Vam ja potreban.
- A Vi ste, izvinite?
- Ja sam Sreća.
- Doneli ste nekome sreću?
- Jesam, mnogima. Sada sam došao po Vas, čujem da me često pominjete, i da me nazivate kuratom. Došao sam da Vas povedem na mesto gde ćete zauvek biti srećni. To ste želeli, zar ne?
- Ti mene ili zajebavaš, pizda ti materina balava, ili sam ja potpuno lud, pa me treba hitno prebaciti na onu drugu kliniku, prekoputa. Ali, ako sam onda pošao bez borbe, ako sam pristao da me povedu i odvedu, da izgubim ne nogu, nego život, ako sam ćutao i kad sam umirao, dosta je bilo. Sada se bez borbe neću predati, jebalo vas sve da vas jebalo, mene ste našli ovde da zajebavate, mene, ni sramota vas nije!
Besno se okrenuo, i korak po korak, šepajući, ali najbrže što je mogao, krenuo ka izlazu. Nikad mu nije bilo žao što neće moći da potrči na Olimpijadi. Ali sad mu je žao što onog nije šutnuo, jer ako bi ga šutnuo, srušio bi se sam.
Izašavaši iz zgrade duboko je udahnuo.
- Sreća? E moja srećo, da mi jesi kao što mi nisi, imao bih bombu da im bacim ovde. Ne ovde, ne. Tamo, tamo gde ih postavljaju i gde odlučuju. Pa da zajedno izginemo, da se ne mučimo više, ni ja, ni oni. A rekli su mi svi, onda, kad se desilo, da sam baš imao sreće.
***nastaviće se
1 Response
[…] Sreća 2 […]