Sreća 6

Još uvek su joj u devojačkoj sobi stajali medvedići i roze lutkice, isprane i izbledele, iako je davno prošla 30. godinu. Kad je govorila, često se mazila, njoj su svi bili “cice, mace, kuce”, glas njanjav a facijalni grčevi nalik bebi ili starcu (ne znam jeste li primetili da bebe i stari ljudi imaju iste izraze lica?). Pućila se, groteskno izraženom gornjom usnom pokazivala da joj se nešto ne sviđa, treptala brzo i sa naznakom da to nije slučajno, uglavnom, ako ste nekad videli devojčicu od 4 godine zaglavljenu u pojavu odrasle žene, eto tako je izgledala.

Ni svi poslovni uspesi, kojih je imala, jer je bila i obrazovana i pametna, ni sve što je na sebi radila, a radila je i trudila se puno, nisu mogli da nadoknade bizarnost rozih haljinica i blajhane kose, samo joj je lilihip nedostajao.

I kako to biva, slično se sličnom raduje, za nju su se lepili takvi muškarci: infantilni, nezreli, oni koji nisu bili zaljubljenu u prvom osnovne, pa se sad tako zaljubljuju. Jako, posesivno i kratko. Ona se zaljubljivala uvek iskreno, i jako, a bogami i mnogo duže od svojih momaka, pa je tako često i dugo patila.

Nije tragala za istinom, za realnim, njoj je stalno bila potrebna bajka. Ljubav iz filmova i romana, život u kućici od čokolade, jesno definisani zločinci i heroji puni vrlina. Obični ljudi, sa svim svojim manama, nisu je uopšte zanimali. Bili su joj dosadni, i malo je zazirala od njihove profanosti, ali i oni od nje, povremeno je umela da izgleda i da se ponaša kao lik iz horor filmova, treće produkcije.

Kako je starila, njen unutrašnji jed se borio sa roze spoljašnjošću. Izbijao je na tren, u grimasi, u pogledu punom gorčine, vraćao se u snove. Učila je da se kontroliše, na kraju, tako su je i vaspitali, “prava dama nikad ne…” ali ona nije ni želela da bude dama, ona je želela da bude mala devojčica. Na odobravanje je nailazila jedino kod svog oca, koji nije bio srećan time što ona pati, ali ni nesrećan, jer se njegova ćerka razlikovala od većine. Majka je ponekad umela da se zamisli nad tim šta će joj budućnost doneti, ali nije imala srca da joj neke istine kaže u lice.

Koračajući brzo zaleđenim ulicama, jer mraz je bio jak, tog decembra, a snega nigde, oklzinula se na zaleđeni trag vode koja je sa nekog klima uređaja kapala na trotoar, i pala. Roze čizmice sa niskom petom su poletele u vis. Pomogao joj je jedan gospodin, čijeg lika više nije mogla da se seti, nikad.

• Jeste li dobro? Da li ste se povredili?- upitao je brižno, pridržavajući je za desnu nadlakticu i pomažući joj da ustane.
• Da, čini se da je sve u redu i sve na broju, treptala je, suznih očiju, ali se trudila da joj suza ne kane.
• Hvala vam, hvala.
• Nema na čemu, i inače sam išao iza vas, pokušavao sam da vas stignem.
• Mene? Zašto ste išli iza mene, i zašto pkušavali da me stignete?
• Stalno govorite o sreći, pomenuli ste je malopre, i govorite svima kako ste srećni, da srećniji ne možete biti, i da je kod vas, hvala Bogu, sve u redu, da se ne žalite ni na šta.
• Tako je. Ne tražim preko leba pogaču, srećna sam sa onim što imam.
• Ali, Vi i ja znamo da to nije tačno. Da često u sebi govorite da ste nesrećni, da loše sanjate i da često plačete, kad ste sami?
• Bezobrazni ste i lažete. Lažete, to nije istina, i sve i da jeste, kako biste vi mogli da je znate?
• Slučajno, znam. Izvinite, nisam se prestavio. Ja sam Sreća, gospodin Sreća.
• Ahahahaha, ovo je neki meskenbal? Neka predstava? Skrivena kamera? Rijaliti šou? U svakom slučaju, mene zaobiđite. Nisam vam ja za to. Doviđenja.

Koračala je brzo, malo je bolela butina, ali je požurila. Svakakvih ludaka ima danas, ljudi zaista više nemaju nikakve mere ni obzira. Čuj, sreća? Sreća? Ona je zaista nikada nije čekala. Ako je nekoga očajnički želela, bila je to Nada. Zbog toga je znala da stranac laže. da je govorio istinu, bio bi Nada.

****nastaviće se…

Sreća 5