Sreća 7

Izašla je u hladno jutro, ledio joj se dah, ali joj je šetnja na hladnoći bila potrebna. Imala je dežurstvo od 24 sata, a kod kuće su oba deteta bila bolesna. Nadala se da će stići pre nego što se probude. Želela je da ih grli, i ljubi i steže, ali već odbijaju da se maze sa njom. To joj sve teže pada, posebno posle ovakvih noći.

Celu noć je porvela pored bolesnog deteta. Doveli su ga u teškom stanju, ona ga je priključila na aparate, i probdela noć sa njim. Kada je izlazila, stanje je bilo nepromenjeno. Medicinu je upisala da bi pomagala ljudima, i posle mnogo godina još uvek ne može da se izbori sa svojom nemoći. Gledala je u polusvesne oči deteta, koje su se na momente otvarale i u njoj videle spas. Taj pogled, pun prećutne molbe i nade, očekivanja da će ona pomoći, da je sve u njenim rukama, nikada neće moći da potisne iz teških sećanja.

Ponekad joj u san dođu deca sa takvim pogledima. A ona bi tada da pobegne, da sadi cveće, da čuva knjige, da radi bilo šta, samo da više ne oseća tu nemoć.

Zastala je, kao i svakog jutra posle dežurtsva, kod bake koja je prodavala cveće. Nije ni primetila da tu već stoji neki čovek.

• Molim vas, ovo žuto. I, kako ste? Kako unuci?
• Dobro, dobro sam, malo me steže reuma, ali izdržaće baka dok oni ne završe školu. Moram. Ovaj mlađi se nešto razboleo, rednja neka, kažu.
• Biće on dobro, vladaju virusi, odgovorila je i taman kad je htela da produži dalje, obratio joj se čovek koji je stajao tu pored.
• Često kupujete cveće?
• Uvek kad se vraćam iz bolnice. Potraje do sledećeg dežurstva.
• Da li Vam još neko kupuje cveće?

Nasmejala se, gorko.

• Kupuju deca, za 8. mart, poneki roditelji zahvalni što sam pomogla njihovom detetu.
• Tražili ste noćas sreću, ali niste je tražili za sebe, zato sam došao da pričam sa Vama.
• Ko ste Vi, i kako znate da sam tražila sreću?
• Ja sam Sreća, ali kasnije ćemo da pričamo o meni. Vi ste retka osoba koja sreću ne traži za sebe. Noćas ste se molili za bolesno dete. I vapili da dođem.
• Jesam, tako je. Ne, za sebe ne tražim ništa. Imam svega, i sve mi je dovoljno. Ali, za decu, kojoj ne mogu da pomognem, za njihove majke sklupčane na krevetima, za očeve koji ostare i osede preko noći, za njih se molim i Sreći i Bogu i ljudima, i nauci, i svemu. Sebi najviše, da nađem snage i da im pomognem. Nekad ne uspevam. Često uspem. I vidim tu decu, za koju sam se molila, vidim ih kako se vraćaju iz škole, sretnem ih u prodavnici sa roditeljima, u prolazu. I tada, znate, tada sam srećna. Istinski srećna.
• Samo tada?
• Da, tada, i kad sam sa svojom decom. I kad kupim cveće. Zar to nije dovoljno?
• Želeo sam da Vas povedem na mesto srećnih ljudi.
• Oh, hvala. Nemojte mene. Idite, na drugi sprat Dečje klinike, spasite dete. I ja ću tada da budem najsrećnija.

Bilo je nešto u tom čoveku što joj je mamilo osmeh. I on se, činilo joj se, osmehuje. Znala je, to dete će gledati kako raste.

U sledećem momentu, čoveka više nije bilo. Sunce se odnekud pojavilo i sijalo iza buketića žutih hrizantema, uvijenih u novinski papir. Požurila je ka kući. I njena su deca bila bolesna, ali proći če, biće svi dobro.

****nastaviće se…

Sreća 6