Sreća 1

Razvukla je usisivač, koji je, ponovo, zapeo za stolicu, pa je ona povukla kabal, i izvukla utičnicu iz zida. U staroj gradnji, a njihov stan je u prvoj stambenoj zgradi napravljenoj u gradu, najveći problem su utičnice. Pre 50 godina ljudi nisu bili zavisni od elektičnih aparata, pa utičnica u svakoj sobi ima samo po jedna. Zid je trošan, i osipa se. Taman kad se iznervirala, jer samo oko elektrike ne čačka, sve ostalo ume sama da popravi, začulo se zvono na vratima. Bila je u trenerci koja je na sebi imala tačkice od kiseline kojom je ribala kupatilo, pa se tamo gde je kapnula skinula boja, i širokoj majici na kojoj je bio logo televizije koja već odavno ne radi, a sećanje na nju budi razne asocijacije kod ljudi, pa je taman zgodna da se nosi po kući. Uskoro će završiti kao krpa za glačanje parketa koji ponegde utanja.  Stvari nadžive ljude, valjda ih zato opsesivno kupujemo, da nas nadžive, i da potomci imaju šta da prodaju na prostrtim ćebadima buvljih pijaca.

• Ha, nemaš ni brus, kome ćeš takva da otvoriš vrata, pogledala je svoj čupavi odraz u velikom ogledalu koje je stajalo u hodniku. – Pozvonio je na sopstvenu odgovornost, ko mu kriv, besno je otvorila vrata i pogledala bezličnog čoveka koji je stajao ispred nje.

Krajičkom oka je pogledala desno, na žičanu sušilicu za veš, koja je stalno stajala uz zid, i sa koje su im slučajni prolaznici i namerni lopovi povremeno krali stvari. Peškire, trenerku njenog muža, i nekoliko njenih bruseva.

• Lopovi nemaju decu, imaju male sise, a ako nose trenerku mog muža, onda i problem sa kilogramima, nije je toliko zanimao bezlični lik ispred nje, koliko su je zabavljale sopstvene misli.
• Izvolite? – nervozno se obratila čoveku.
• Dobar dan, reče polako on.

Ništa nije imao u rukama, dakle nije ni poštar, ni prodavac, ni Jehovin svedok. Šta hoće ovaj?

• Dobar. Izvolite?

Nervoza joj se osećala u glasu. Samo si mi ti još falio danas.

• Želeo bih da Vam postavim nekoliko pitanja.
• Ko ste Vi? To je neka anketa? Nismo članovi nijedne stranke i ne odgovaramo za koga ćemo da glasamo. Izvinite, nemam vremena.
• Dozvolite. Ja sam Sreća.
• Vi ste sreća?
• Da, ja sam Sreća.
• I šta vi, Srećo, hoćete od mene?
• Da Vas povedem na mesto na kom ćete biti stalno srećni.
• Blago meni, znala sam da ću jednom da poludim, ali nisam znala da će taj dan da dođe ovako brzo. I da ćete doći po mene lično, mislila sam da ćete mi doneti onu košulju što se zakopčava na leđima, da će vas biti bar četvorica, i da ću se jako otimati dok me spuštate niz stepenice, ne bih se predala bez borbe. A ono, samo Vi, stojite tu i gledate me i očekujete od mene, šta?
• Da krenete za mnom.
• Ako odmah ne odete, zvaću policiju.

I onaj moj muž, ima dva metra i 100 kila, a nije tu baš sad kad je potreban. Njemu ne bi ovako mirno rekao da pođe sa njim, promrmljao bi da je pogrešio, da traži nekog drugog, ko je nekad stanovao tu, izvinio se i sapleo niz stepenice dok pokušava da neprimetno pobegne.

• Nemojte da zovete policiju. saslušajte me. Došao sam da vas odvedem na mesto gde ćete uvek biti srećni, i okruženi srećnim ljudima. To je mesto različitih ljudi, različite boje kože, religije, uzrasta, jezika, pola, bogatstva. Ima siromašnih, ima jako bogatih.

Aha, baš, ima srećnih siromaha, to bre nema ni u knjigama, mislila se ona, a čovek ju je iritirao, ne zbog toga šta je pričao, već više zbog načina na koji je govorio. Sporo, polako, kratko, promišljeno. Kao da je znao unapred sa kim će da razgovara, za razliku od nje.

• Hvala, samo Vi nastavite dalje, ja ću tada biti najsrećnija.
• Žalili ste se da nemate sreće. Da vas uvek mimoiđe, da nikad ništa niste dobili, a i ono što ste zaslužili, uzeli su drugi. Juče ste rekli koleginici kako u sreću veruju lenštine, jer da postoji, jednom bi nabasala i na Vas.

Tačno, to je rekla Zori, dok su na pauzi jele kiflu, i krišom pušile na otvorenom prozoru, da ne naiđe šef. Ali, otkud ovaj čovek to može da zna?

• Ma, nemoj, molim te. Pa si baš mene našao! U svetu od osam milijardi ljudi, od kojih svaki misli da je baš njegova sudbina kleta, i da nikom nije kao njemu, ti si baš kod mene došao, da me usrećiš?
• Tako je. Došao sam po Vas. Znate, gužva je, uskoro su praznici, imam veliku listu ljudi koje još treba da obiđem, pa bih Vas zamolio da krenete što pre. Uostalom, o svemu što Vas zanima možemo da pričamo i usput.
• Ma gde, bre, da idem, jel’ vidiš ti kako ja izgledam? I da krenem sad sa tobom, ko će ovo da završi, da spremi ručak? I gde da idem, jesi ti, bre, normalan? Jel ovo neka kamera, ili si ti čoveče, samo lud? Ja ću sad da zaključam vrata i da zovem policiju, ako budeš tu dok izbrojim do 10. Krećem. Deset….
• U redu, odlazim, Nema potrebe da se ljutite. Samo zastanite malo i razmislite. Možda Vam ja zaista i nisam potreban. Možda ste me drugačije zamišljali. Ali, ovo je bila Vaša šansa. Ne verujem da ćemo se još koji put sresti. Zdravi bili!

I čovek se okrenu, pa laganim korakom ode.

Nju uhvati neka čudna nervoza.

A šta ako je…

• Ma, ne lupaj, vidiš da je neka budala. A možda je i lopov, došao da vidi ima li nekog kod kuće. Nego, gde sam ono stala? Ah, da iščupala sam utičnicu. Moraće muž ponovo da zove onog majstora što cokće, i svaki put je sve deblji i deblji.

Nervozno je levom rukom pritisla utičnicu ka zidu, a desnom izvukla kabal od usisivača.

**** nastaviće se