Sreća 4

Pre nego što je zazvonio alarm na telefonu, bila je već budna. Brzo se umila, obukla, stavila nešto pudera i korektora na lice, da ne bude bleda, i da zaštiti suvu i umornu kožu od hladnog vazduha. Pozvala je taksi, kao i svakog ponedeljka ujutru, u 7.10. Sišla je niz stepenice, pre nje iz zgrade izlaze samo doktorka i sudija, čula ih je još iz hodnika. U taksiju se osećao smrad noćašnjih cigareta, i svirali su neki teški narodnjaci.

• Narodnjaci ujutru, to je kao da doručkuješ pečenje. Masno. – pomislila je, trudeći se da diše na usta.

Taksisti ujutru ne govore puno, raspričaju se tek posle podne. Najraspoloženiji za razgovor su subotom i nedeljom predveče, kad imaju najmanje posla. Realno, i ja sam tad raspoložena za ćaskanja, ujutru samo nemoj niko ništa da me pita.

Na stanici je čovek u debelim crvenim rukavicama uzeo od nje peronsku kartu i pustio je da prođe. Ispred autobusa tiskali su se ljudi. Vremenom je naučila da ih raspoznaje: studentkinju sa kapuljačom na glavi nedavno je ostavio momak, dve su raspoloženo ćaskale, nisu se odavno videle, baš im je super, da, sve je u Beogradu kul, nije im jasno zašto se ljudi žale, njima je baš dobro, ne bi se nikad ni vraćale ovde, nego zbog matorih. Baka je nosila tešku torbu, onda joj se pridružio i deka. Oni idu da čuvaju unučiće, od ćerke, uvek se čuvaju deca od ćerke, udala se u Beograd, nema nikog svog tamo. Dvojica bučnih tridesetineštogodišnjaka su raspravljala da li da svrate kod kolege na slavu. Ličili su na službenike državne firme, poslalo ih na neki seminar u Privrednu komoru, ili tako negde, gde će slušati iste govore kao i prošli put, i piti ishlapelu kiselu vodu.

Svi su bili ispred nje, mogla je da ih pažljivo odmeri. Osim bake i deke niko nije imao kartu, a svi su zapitkivali kondukterku o voznom redu. Kao da im je to prvi i poslednji put da se klackaju recikliranim nemačkim autobusom, bez broja na sedištu.

Provukla se nekako do ulaza, i prebrojala redove sedišta. Po četiri u svakom redu, dakle, prvo sedište u osmom je moje, broj 29. Na jednom od dva je već sedeo neki čovek.

• Imam sedište broj 29.
• Zaista? Onda, sedite.

Nadam se da ovaj neće da priča, ne znam gde su mi slušalice, pomislila je u sebi, i pogledala u telefon. Nekome je danas rođendan, obavestio je Fejsbuk. Nije mogla da se seti odakle zna tu osobu. Ni da li je uopšte poznaje. Iako, eto, zna kad joj je rođendan, šta je juče imala za ručak, da ima dve prijateljice koje taguje na fotografijama koje govore o večnom prijateljstvu, i da joj je dete slavilo rođendan u igraonici “Srećko”. Neko je besno pisao kako nije u redu nešto, nije imala snage ni da čita šta nije u redu, biti u redu je vest, sve ostalo su svakodnevne trivijalne pojave.

• Znate, ja ne sedim slučajno na ovom mestu, rekao je njen saputnik odjednom.
• Niko nigde nije slučajno. I ništa nije slučajno, za sve postoji namera, čak ni kad nam nije jasna, odlučila je da spreči dalji razgovor uvodom u filozofiju, obično ljudi odustanu.
• Ja sam ovde po zadatku, i želeo bih da sa Vama razgovaram o sreći.

Ovaj je garant iz neke osiguravajuće kuće. Krene se od sreće, ima li je, ili je nema, prikaže mi piramidu penzionog fonda, te kako ako uplatim životno ili penziono osiguranje kod njega, ne moram da se nadam sreći, razmišljala je u sebi.

• Može, ako mi obećate da na kraju nećemo govoriti o nesreći. I o novcu.

Gledala je i dalje u telefon. Državne službenice izbacuju fotografije iz istih kancelarija, na čijim ko zna kad okrečenim zidovima stoje kalendari. Kalendar! Ko još koristi zidni kalendar i čemu on uopšte služi? Menadžerke u privatnim firmama izbacuju slike pod punom šminkom, sa deset filtera, kojima maskiraju rad za vikend. Oni bez posla motivacione poruke, oni koji rade popodne vesele pesme. Anarhisti parole. Rojalisti krune. Nacionalisti zastave. Work at “Sam svoj gazda” slike kako nazdravljaju pivom, od preksinoć. Juče štucao net, a i išlo se kod tašte na ručak.

• Ako vam ja smetam, mogu da pređem na neko drugo mesto, ponovo se oglasio njen saputnik.
• Ne smetate, ali možete slobodno da promenite sedište.

Nadala se da hoće. Čovek je prošao pored nje i nestao u zadnje delu autobusa. Nije da se osvrnula da vidi gde je seo, znala je.

Lajk za decu, lajk za jelku, lajk za koncert, lajk za film. Dva smajlija.

Zaspala je.

**** nastaviće se…

Sreća 3