Koračala sam već polupraznim Beogradom, ispred mene je išla žena u lepim crnim pantalonama, i belom košuljom zavrnutih rukava, vodila je psa, i delovala kao osoba koja voli što živi. I pas voli.
Jedini način da mi budemo sigurni i spokojni da smo učinili sve je da se borimo protiv onih aveti u Srbiji koje su ubile Lava NIkolu, i zamalo sprečile Teodoru da dođe do svog izlečenja: nebrige, nemara, birokratije i diskriminacije
Ona će u septembru napuniti 10 godina. Slavićemo javno i veselo njen rođendan, ali i pobedu nad teškom bolešću.
Od tog trenutka deli nas malih za dečiji život, ogromnih za običnog čoveka – 350.000 evra.
U nekoj paralelnoj istoriji, ja ne bih bila ova žena, bila bih neka fina, sofisticirana, neka koja ne brine šta donosi sutra, i zašto to mnogo liči na juče, već razmišlja o tome kakvu će sutra haljinu da obuče. I da li da kupi novu kosilicu.
Napolju su se čule petarde i trubači, iz daljine je odzvanjao limeni zvuk. Neko je slavio odlazak godine, čijoj se sreći i lepoti radovao, samo tren ranije.